Mnogi običaji vezani za Badnji dan su potpuno paganski, a crkva im je kasnije dala hrišćansko obeležje. Običaje oko Badnjeg dana su Srbi nasledili od svojih predaka i održavaju ih i dan danas. Iako je prošlo punih 11 vekova od zvaničnog prihvatanja hrišćanstva, sećanje na veru negdašnju, idolopokloničku i mnogobožačku i dalje tinja u našem narodu..
Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i svi su oni povezani sa porodičnim kultom i kultom ognjišta. Narodni običaji oko Badnjeg dana su veoma stari i do danas se mnogo običaja izgubilo ili zaboravilo ili se praktikuju samo u seoskim sredinama.
Ujutru, na Badnji dan muškarci odlaze u šumu i seču hrast, drvo koje je u verovanju starih slovena imalo veliki značaj. Pre sečenja se drvetu nazove „dobro jutro“, čestita mu se praznik i moli se da donese zdravlje i sreću porodici. Zatim se drvo posipa žitom, a u nekim krajevima mu se daruje kolač posebno umešen za tu priliku. Drvo se ne sme dodirnuti golim rukama, pa onaj koji ga seče navlači rukavice. Baš zbog verovanja da je ovo drvo sveto i da ga ničim ne smeju uprljati. Mladi hrast je spaljivanjem davan ognju radi nove godine, a pregršti varnica bacanih u nebo su najavljivale mnogo roda i prinosa. Žene pripremaju večeru, koja će se održati odmah nakon što položajnici upale svoje badnjake u ognjišta, a onda će se svi počastiti posnim jelima, jer post traje do Božića.
Posle donošenja badnjaka kolje se pečenica (ponegde se kolje ili „utuče“ na Tucindan). Obično je to prase, retko jagnje, a ponegde ćurka ili guska. Pečenica je žrtva za novo leto, a ponegde se zove i veselica ili božićnjar. To je ostatak starog kulta prinošenja žrtve za rađanje novog Boga.
U toku dana, domaćica u jedno sito stavi sve vrste žitarica, suvih šljiva, oraha i jabuka i to sve stoji u vrhu stola gde se večera. Ponegde sito stave pod sto, a ponegde kod ognjišta. Tim žitom posipaju se badnjak, slama i polažajnik.
Pred veče domaćin unosi badnjak i slamu u kuću. Kuca na vrata, a kada ukućani pitaju „Ko je?“ odgovara „Badnjak vam dolazi u kuću“. Potom mu domaćica otvara i obraćajući se badnjaku govori „Dobro veče badnjače!“. Domaćin stupajući desnom nogom preko praga unosi badnjak u kuću i pozdravlja ukućane rečima „Srećno vam Badnje veče“, na šta ga ukućani otpozdravljaju sa „Bog ti dobro dao i sreće imao“, dok ga domaćica dočekuje sipajući po njemu žito iz sita.
Noseći badnjak domaćin obilazi kuću kvocajući kao kvočka, a domaćica i sva deca idu za njim pijučući kao pilići. Domaćin obilazi sve uglove doma bacajući po jedan orah u svaki ugao, što se smatra žrtvom precima. Ostali orasi i lešnici se ostavljaju i u slami ispod stola i najčešće se jedu sa medom. Orahe koji su u uglovima niko ne uzima.
Po unošenju badnjaka, domaćin ili domaćica, unosi slamu i raznosi je po celoj kući, a posebno na mesto gde će biti postavljena večera. Pri tome onaj ko nosi slamu kvoca, a ostali pijuču. Preko slame se postavlja stolnjak jer se, prema starom običaju, služi i jede na podu. Stolice su iznete iz kuće i sedi se na slami.
Slama koja se unosi u kuću, obedovanje na podu i raznošenje oraha po kući su deo kulta mrtvih. To veče se u kući očekuju „domaći“ ili „domaći pokojnici“ ili „domaći duhovi“. Svi preci su sa ukućanima, zato je večera tiha da ih ne bi oterali i zato se tri dana sa trpeze ne prikuplja nego samo donosi, pa se čak i ne čisti po kući. Posle Božića se ova slama nosi u obor, štalu ili ambar, a njome su naši stari i obavijali voćke da bi bolje rodile.
U nemogućnosti seče badnjaka u šumi i spaljivanja na ognjištu sačuvane su neke druge osobenosti ovog dana, a to je posna ali bogata trpeza, kupljeni badnjak u obliku par hrastovih grančica i nešto slame (negde se doda i grana drena) uvezanih crvenom vrpcom.
U novije vreme se širom Srbije javilo kolektivno nalaganje badnjaka ispred crkve, odnošenjem u crkvenu portu ili ispred manastira, gde se kućni badnjak spaljuje na velikom badnjaku, pa tako i crkva u Paraćinu, kao i mnoge crkve u okolini okupe veliki broj ljudi, radi spaljivanja badnjaka.
M.S.