U paraćinskom kulturnom centru je 16. Oktobra od 19 časova održano predavanje na temu Psihološka pomoć u masovnim nesrećama – katastrofama. Ovo je drugo predavanje u nizu, a za naredni period planirana su još takva predavanja. Prvo predavanje je održao Miroslav Krstić, a sada Tamara Klikovac, klinički psiholog, porodični psihoterapeut, i predavač na filozofskom fakultetu u Beogradu. Tamara predaje na fakultetu intervencije u krizama i kritičnim situacijama. Posetioci su imali prilike da čuju i razgovaraju o posledicama poplave koja nas je zadesila 15. Maja 2014. Godine i posledicama, tj. Kako sve to utiče na pojedince i porodice.
Cilj ovih predavanja je da se pomogne ljudima da prevaziđu nesreće, kao i da im se pokaže da se život nakon takvih katastrofa vraća u normalu, može se nastaviti sasvim normalno, uprkos teškom, bolnom i potresnom iskustvu.
Masovne nesreće mogu biti
- Prirodne – zemljotresi, poplave, uragani, vulkani...
- Katastrofe izazvane ljudskim faktorom – ratovi, terorizam, GMO, hemijska zagađenja, farmaceutska industrija,
- Složene pojave sa različitih aspekta – medicinske, psihološke, socijalno ekonomske.
Situacije masovnog kolektivnog stresa mogu prouzrokovati fizički dugoročne posledice kao što su dijabetes, stres, čir, disajni problemi.
Ono što je karakteristično za ovakve situacije je da se svi u trenucima nesreće, u našem slučaju katastrofe koju je izazvalo izlivanje korita Crnice je osećaj bespomoćnosti i beznadežnosti. Ljudi koji su u manjoj meri pogođeni poplavama drugačije shvataju situaciju od onih koji su ostali bez domova. Takođe se može reći da ovi ljudi imaju drugačije reakcije od onih kojima je sve uništeno.
Tamara Klikovac je napomenula da se u takvim trenucima ljudi na sve moguće načine bore za opstanak, ali i da se veoma malo znalo o poplavi u Paraćinu, jer je na televiziji uglavnom izveštavano o Obrenovcu, koji je takođe pretrpeo ogromnu štetu.
Problem u takvim situacijama se javlja kod ljudi samim tim što im narušava svakodnevnu rutinu pojedinca ili zajednice, i u velikoj meri predstavlja pretnju, pogotovo kod ljudi koji su ograničenog kretanja, ili nesposobni da na bilo koji način odreaguju u takvim situacijama. Ove situacije ruše iluziju o sopstvenoj nepovredivosti, ali se sa problemima suočavamo tek nakon nesreće. Ljudi iz našeg grada koji su ostali bez domova veoma često nailaze na probleme prilikom pokušaja da dobiju pomoć, pa tako ne mogu ni da srede i spasu ono što je preostalo od njihovih domova.
Cilj psihologije nesreća je da istraži i razume šta se dešava kod ljudi koji su pretrpeli šok usled katastrofe, kao i da interveniše i smanji posledice po mentalno zdravlje pogođenih, ali i da smanji masovne posledice nesreće na nivou zajednice.
Kako je kod nas još uvek u toku sređivanje kuća i stanova koji su pretrpeli štetu u majskim poplavama, zajednica još uvek nije vraćena na onaj nivo na kom je bila pre poplave.
Druge zemlje imaju organizovane ustanove koje mogu da pomognu u ovakvim situacijama, a pošto mi i dalje spadamo u zemlju koja je u lošim životnim uslovima, nadamo se da će ljudi imati prilike da srede svoje domove i da se vrate normalnom životu, svojim domovima, porodicama, školovanju, poslovima. Sve dok se ne pojave uslovi za bolji život, jedino što nam ostaje je da se nadamo.
M.S.