Moj drug i kum, Dragan, dao je mom boravku u Paracinu, jednu sasvim drugu dimenziju. Jugom, koji je pretio u najboljem slucaju da stane, a u najgorem, da se zapali, provozao me kroz grad uzduz i popreko, podsecajuci me na nase detinjstvo i pokazujuci mi, osim starog i sve sto je novo.
Dovezao me do samog ulaza u staklaru, da me uveri da malog puta ka Koloniji vise nema.Na mestu gde su bile baste i poljance, ukazao se magacin uredno naslaganih flasa. U hladu borova prepoznala sam i onu lepu i veliku kucu, malo uvucenu, sa rucno radjenim drvenim prozorima i vratima, kosim krovom i potkrovljem, u kojoj sam, kao mala, mislila da stanuju princeze i princevi, slucajno dosli u Koloniju i tu ostali.
U jugicu je mirisalo na benzin, dok smo zurili u brdo gde Dragan ima vocnjak, u kome je njegov otac, kum Milorad, dok je bio ziv, provodio ceo dan, negovao, rezao, ukrstao jabuke, kruske, breskve, sljive, pravio vino od grozdja, belog i crnog, pio rakiju sa komsijama i hladio pivo u potoku.
Sada komisija nema, sa leve i desne strane, vocnjaci zarasli u korov i tu i tamo, poneka tabla, sa natpisom , na prodaju, i brojem mobilnog telefona.Docekuje nas besnim i ljutim lavezom, skacuci, kao da joj debeo lanac ne smeta, sarplaninac Beba, odrasla na kacamaku, hlebu natopljenim mascu, sa ponekim parcetom mesa i komadima kostiju. Probao sam, kaze Dragan, da joj dam granule, cela kesa mi stoji, ali nece.Bebo, Bebo, mala kuca, pa, gde si ti mala kuco, dodji Bebo, ljudski glas cini cuda, Beba sve slabije laje, trese rundavom glavom, baca se na prednje noge, mase repom, cvili.Volela bih ja Bebo, da te pomilujem, ali respect, za rasu, velicinu i uslove u kojima zivi, sama i u kojima je samo jedanputa dnevno obilaze, sprecava me u tome.
U susret nam ide golub velicine kokoske, lep, beo, druzeljubiv, obradovan sto nas vidi, nije za izlozbu, kaze Dragan, ali je za jelo, sto nikako ne mogu da prihvatim.
Dragan mi se zali da vikendom ne stigne da uradi skoro nista, pa voce propada i truli.Hobi mladjega brata, Gorana, su ptice i u tom pticijem svetu nema mesta nizasta drugo.
Dok beremo breskve, kakve se ne mogu kupiti na pijaci, ja pravim planove da napravim radni vikend u Paracinu, pod sloganom, uberi i ponesi, na koji bih pozvala sve koji se ne boje rada i kojima Paracin nije daleko. Podrazumeva se rostilj, pivo i sve zivo.Dok se smejem, Beba laje, nenaviknuta valjda da neko osim ptica i retkih zveri, kresti po vocnjaku, kao ja.
Uvece idemo u restoran Krezbinac, u kome se, kako Dragan kaze, jede dobar rostilj.Restoran je, u odnosu na Pajinu kafanu, u kojoj sam bila prosle godine, sto jes, jes, hotel sa pet zvezdica, ali je zato Paja za njega izmislio cevape.
U centru ima puno ljudi, ulica je zatvorena, mladi Paracinci dolaze vikendom u svoj grad sa drugovima iz Beograda u provod po kaficima i zabavu do zore.
Mene je Dragan odveo u Apis, veoma lep kafic sa bastom, na cijim su zidovima, slike Dragutina Dimitrijevica Apisa, legende koja zivi, kubure, pistolji, stari kredenci, furune, sporeti, mlinovi, kace u kojima umesto kupusa cveta cvece, cak i jedno pravo pravcato sedlo, na kome uz malo pljuge, koja se osecala u vazduhu, moze odjeziti bilo gde.
Lepota palanackih gradica je da vam se svi javljaju, prepoznaju, zovu na pice, veceru.Lepota je i u Krstinom sladoledu u slatkom kornetu, malim radnjicama pored pijace, koje sam obilazila sa tetkom, koje jos postoje, lepota je u naselju Glozdak, gde me Dragan vodio, da mi pokaze kucu u kojoj smo ziveli vrlo kratko, lepota je u vazduhu i mirisu koji te podseca na detinjstvo, na sve one koji nisu vise sa tobom i zbog kojih dolazis.Lepota je sto imas i takvog druga i prijatelja, pa te sa gradom koga si zaboravila, ponovo upozna.
Tekst nam poslala Vesna Zaletel